Mojživot, mojaavantura

Tokom svoje prve godine na univerzitetu, Krystyna je prvi put patila od pijelonefritisa, infekcije urinarnog trakta, ali učinila je sve od sebe da to ignoriše. Nakon diplomiranja počela je raditi kao učiteljica fizičkog vaspitanja i trener za skijaško trčanje.

„Kada su mi prvi put rekli da će mi biti potrebna dijaliza u budućnosti, imala sam 31 godinu. To je bilo 1984. godine.” Međutim, njeno stanje ostalo je stabilno još 10 godina i Krystyna je uspela ostvariti svoje snove da postane trener. Postala je trener i koordinator za skijaše trkače s blagim poteškoćama u učenju. Jedan od njenih sportista osvojio je srebrnu medalju na prvenstvu u Švedskoj. Nakon tog uspeha Krystyna je počela trenirati šest skijaša koji su se pripremali za Paraolimpijske igre u Naganu 1998. godine.

„U to vreme, nivo kreatinina bio je 4,12 mg/ dl ali, nije me bilo briga: bila sam više usredsređena na Paraolimpijske igre i druge događaje koji su sledili.” U martu 2000. njen nivo kreatinina dostigao je gotovo 8,00 mg/dl, pa su njeni lekari izveli hirurški zahvat kako bi arteriovensku fistulu.

„Moja prva dijaliza bila je 2. januara 2001. – na samom početku 21. veka.” Krystyna objašnjava da je trebala početi s dijalizom jer je bila vrlo bolesna. Njeno lice i njene noge bili su otečeni. Imala je poteškoća s ustajanjem iz kreveta i povremeno je krvarila iz usta. U početku se osećala skrhano i bojala se novog načina života, ali nakon samo jednog meseca dijalize, Krystyna se navikla na novu situaciju. Znala je da će i dalje biti trener i razvila je novu rutinu i uklopila dijalizu u svoj raspored. Nastavila je tako 11 meseci.

„Nadala sam se transplantaciji od prvog dana dijalize. Bio je to moj najveći san.” Transplantirana je u klinici u Varšavi u novembru 2001. godine. Glavni hirurg bio je dr. sc. Andrzej Chmura. Za Krystynu to je bilo vreme da zastane i razmisli o svom životu. „Dobila sam drugu priliku, ali samo zato što je neko drugi izgubio život.” Krystyna je zahvalna što je kroz tu patnju mogla primiti najdragocjeniji dar koji neko može podeliti s drugim ljudskim bićem. Svesna je da je imala izuzetnu sreću da dobije novi bubreg nakon samo 11 meseci dijalize. Neki ljudi moraju čekati nekoliko godina za novi organ.

Transplantirani organ ne funkcioniše zauvek. Šesnaest godina nakon operacije, Krystyna je morala ponovno početi s dijalizom. U avgustu 2017. godine primljena je na lečenje u Centar za dijalizu Fresenius Medical Care u Krosnu. Odmah se počela pripremati za transplantaciju, a nakon mesec i po dana bila je na listi čekanja. „Čekam, radim u Savezu i treniram. Nije lako jer sam 17 godina starija nego što sam bila prvi put, ali neću odustati.” Tokom svakog dijaliznog tretmana Krystyna vežba s tegovima, radeći
na nogama i rukama kako bi bila jača nakon tretmana. Deli svoje znanje s ostalim pacijentima u centru u Krosnu. Njen je cilj za budućnost pripremiti ekipu za Evropsko prvenstvo u Cagliariju u Italiji i organizovati sportske događaje u Poljskoj.

„Sledim svoje snove: moja knjiga Moje drugie narodzenie (Moje drugo rođenje) objavljena je 2005. godine, učestvovala sam u Paraolimpijskim igrama u Naganu 1998. i Vancouveru 2010. godine. Nagrađena sam Viteškim krstom Reda Polonia restituta za svoje uspehe u svetu sporta osoba s invaliditetom. Poljsku sam predstavljala sedam puta i osvojila 45 medalja u atletici, plivanju, tenisu, pucanju, pikadu, skijanju i biatlonu. Godine 2005. bila sam proglašena svetskom prvakinjom u dugim skokovima na Svetskim igrama transplantiranih u Kanadi.

Od 2005. do 2010. bila sam član Predsedničkog odbora Evropskog sportskog saveza transplantiranih i dijaliziranih osoba. Sport mi je pružio priliku da posetim mnoge zanimljive zemlje.”