Proverio sam da li letim u dobrom pravcu. To je bio taj pravac. Ne znam koliko dugo sam leteo, ali su moje oči bile uprte u kontrole i vrhove planine. Kao da je srce prestalo da mi kuca u trenutku i nisam mogao da verujem šta vidim. Pokazivač pritiska je počeo sumanuto da se pomera; potpuno sam povukao polugu i skrenuo levo.
„Vraćam se. Pritisak ulja u motoru opada“, prijavio sam. Kroz glavu su mi prošle svakakve misli. Imao sam osećaj da dva plavkastozelena oka prate svaki moj pokret u ogledalu kompasa koji pokazuje moj položaj. Proverio sam da li je sve u redu sa padobranom. „Brzina obrtaja motora opada“, rekao sam. „Potraži mesto za sletanje i ateriraj“, naredio je kontrolor leta. Pogledao sam dole i sve što sam mogao da vidim jeste kako tlo ispod mene brzo izmiče.
„Pokušaću da se vratim do piste“, rekao sam. Pruga, aleja bagrema i poligon. Stražarnica i teniski teren. Bio sam veoma blizu piste. „Sada sam na 5 km od odredišta“, rekao sam. „Pista je slobodna. Možeš da sletiš“, bio je odgovor.
Motor je nekoliko puta kašljucnuo, a zatim je stao. Povukao sam polugu ka sebi. Nekoliko puta sam odskočio u sedištu. Osetio sam škripanje kočnica u svom telu. Zaustavio sam se nakon polovine piste. Ne mogu da kažem da sam bio uplašen, već je moje telo obamrlo i nisam mogao da se pomerim. Ugledao sam lica iznad sebe i ruke kako me izvlače iz sedišta. Zatim su me polegli na travu, a vetar je snažno udarao o moj obraz. Morao sam da potražim tu zelenooku devojku.